Ideja o „Tri pesnika jedna soba“ inspirisana je stvarnim dogodovštinama trojice momaka s kraja 20. veka. Godine 1996., u jednoj maloj sobi na Vračaru, u iznajmljenom stanu u tadašnjoj ulici Ivana Milutinovića, vreme su provodili Daniel, Kep, Kiza — i ponekad ja, Filip. Delili su zidove, kafu, cigarete i beskrajne rasprave. U toj sobi, ispunjenoj dimom, ironijom i prvim znacima trajne nesanice, posejan je zametak iz kojeg će, dvadeset devet godina kasnije, izrasti trojstvo pesnika.
Prva epizoda nastala je na Vaskrs, u nedelju, 20. aprila 2025. godine — u onom kratkom razmaku između ideje i pitanja o smislu svega. Te večeri, Daniel i ja smo slušali Leonarda Koena i raspravljali da li je tišina u njegovim pesmama takođe muzički aranžman. I tada je, negde između stiha i smeha, izronila neplanirana misao:
jedan pesnik je svakodnevna pojava,
dva pesnika su déjà-vu,
a tri pesnika — to je već kosmička greška koju vredi dokumentovati.
Sve epizode koje danas čitate samo su pokušaj da se uhvati dim tog davno prošlog vremena i pretvori u rečenicu koja još uvek peče — kao cigareta ostavljena da dogori sama. A ako vam se, dok čitate, učini da čujete odjeke, znajte: to je smeh iz one višespratnice u ulici Ivana Milutinovića. Još se, s vremena na vreme, provuče kroz cevi, i zadrhti u pukotinama zidova — tamo gde reči nikad nisu sasvim utihnule.
U današnje vreme, negde na Crvenom krstu, ušuškana među ružama i tišinom, postoji još uvek jedna takva soba u kojoj vreme ne žuri. Jedan od pesnika i danas živi tamo — uz slične zidove, istu kafu i stihove koji tvrdoglavo odbijaju da ostare. Soba ćuti. Ali pamti sve.
Ko smo mi?
Zvanično smo „autorski tim“, a nezvanično ljudi kojima je lakše da razgovaraju kroz izmišljene likove nego licem u lice. Pisac koji se kune u metaforu jaču od budilnika, ilustrator koji još uvek traži savršenu nijansu crne, i urednik koji veruje da je svaka dobra priča zapravo loše napisan spisak obaveza.
Zašto tri pesnika?
Zato što uvek dvoje prave front, treći nešto krije, a stolica ima samo četiri noge — kako god je okreneš, jedna ostaje suvišna. Ta atmosfera pokreće njihove dijaloge, klackalicu između apsurda i melanholije. L. Kojen drži tempo, N. Krejv kvari melodiju, Daniel gleda da svetlo ostane upaljeno. A gavran? On sve to gleda s krova i piše žalbe u dnevnik.
Šta radimo ovde?
Objavljujemo epizode koje nisu dramski tekst, nego rentgenski snimci našeg kolektivnog uma: krivi, prelomljeni i, srećom, bez medicinske dijagnoze. Svaka scena pokušava da odgovori na pitanje koje niko od nas nije ni postavio naglas — jer pesnici, kao i mi, funkcionišu bolje u nedorečenosti.
Šta nismo?
Nismo tutorijal za samopomoć, nismo uputstvo za bolji život, nismo udžbenik poezije. Ako vas nešto od ovoga slučajno izleči, obavestite nas; podelićemo fakturu na rate.
Šta ćete pronaći na blogu?
Epizode: redovna doza dijaloga na granici razuma.
Gavran gleda: kratki komentari sveta odozgo.
Arhiva inspiracija: tragovi knjiga, pesama i razgovora koji su poslužili kao šibica za paljenje vatre pod stihovima.Kako čitati?
Polako, bez preteranih očekivanja i po mogućnosti uz šolju kafe koja zna da ćuti. Redosled epizoda je preporuka, ne zapovest. Ako poželite da uskočite nasred priče — izvolite.
Kako nas kontaktirati?
Ako imate pitanje, sugestiju ili samo želite da proverite da li smo stvarni — pišite. Odgovaramo brzo kao poštar na biciklu u italijanskom selu: možda danas, možda sutra, možda nikad.
Pišite našem izdavaču “Antikvarneknjige.com” na email adresu: antikvarneknjige@gmail.com. On će nam poruku preneti, pravo u sobu gde se tri pesnika i dalje prepiru sa tišinom.